Zašto ljudi menjaju veru (3): Nacija veštački pocepana

Да је један део Срба још од средњег века био римокатоличке вероисповести, није никада негирано од стране научне јавности. Међутим када се међу јужнословенским римокатоличким становништвом Аустро-Угарске монархије појавио не мали број људи од интелектуалаца преко свештеника до занатлија који су себе сматрали Србима, своје Српство отворено истицали и услед свих недаћа које су их пратиле, много тога је добило другачији ток. Идеја југословенства је озбиљно доведена у питање, с обзиром на хрватске историографске и демографске тезе које су са њом биле прихваћене. Бити Србин па још римокатолик одговарало је само у прво време Ватикану, који је изабрао други начин за спровођење својих интереса на Балкану. Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај несвакидашњи покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи попут Меда Пуцића, Људевита Вуличевића, Антуна Фабриса, Марка Цара, Ива Ћипика, дон Јакова Групковића, и многих, многих других. Покрет Срба католика први пут се организовано појавио на територији Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Српске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика српске кнежевине, те да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, ”агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права. Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба католика знао је чак деветнаест језика!), и како српска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су теорије ,,праваша” прихватљиве.

Римокатоличких Срба је било и у Славонији, Босни, Херцеговини, Боки, Војводини, али Далмација а најпре Дубровник и Цавтат су први организовано почели да, под утицајем слободарства суседних српских држава Србије и Црне Горе и саме оживе неке своје заборављене традиције (још 1364 писар дубровачки потписао се као ,,диак србски”). Од тог тренутка почињу лицитације са бројем Срба, што нас прати све до данашњег дана. Тако је рецимо Франо Супило уредник ,,Црвене Хрватске”, првог прохрватског гласила у Дубровнику и околини, основаног тек 1893, тврдио да у Приморју има једва 100 Срба католика. Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника и католика процењује на 20-25 хиљада, док ће још један српски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник” 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”. Занимљиво је да два Немца у Далмацији па и читавој јадранској обали до Истре уопште не налазе Хрвате, већ само Србе и Италијане. Њихова имена су Лудвиг Салватор, племић који је пропутовао цео Медитеран, а иза себе је оставио дело ,, Die Serben an der Adria”, објављено у периоду 1870-78 као етнолошка студија о ношњама, приморских Срба. Друго значајно дело је објављено на српском језику у Задру 1893. године под називом ,,О етнографији Далмације” из пера Хермана Бидермана, аустријског историчара и социолога. Што се Босне и Херцеговине тиче, Католичка енциклопедија на интернет адреси newadvent.org и дан-данас наводи да су на тим просторима крајем 19. века живели скоро искључиво Срби. Ако ове чињенице упоредимо са данашњом ситуацијом, видећемо да се са бројкама на исти начин лицитира (било да је у питању Сребреница, број Срба на Косову или хрватско поимање етничког састава РСК 1991), али и да понекад људи који не потичу са Балкана боље схватају балканску проблематику (Филип Корвин, Џаред Израел, Александар Дорин и многи други боље познају ситуацију у Сребреници од разних наших ,,миротвораца”).

Дубровник је свакако био један од центара Срба римокатолика, али у Дубровнику се и догодило оно што је за остатак српских градова тог доба, било незамисливо. Наиме, од како је укинута Дубровачка република, стари Дубровчани, а највише међу њима племство, престали су да формирају породице, тако да су многи умни људи тог доба остали без порода. На њихово место, вршено је насељавање становништва из других крајева, тако да данас потомака старих породица готово да и нема. Свака сличност са биолошком катастрофом која се свакодневно дешава Србима, сасвим је ,,случајна”. Оно по чему су Срби римокатолици такође ,,предњачили” је и увођење латинице. Управо се међу њима по први пут међу Србима јавила латиница и то у прво време у верске и сврхе коресподенције, да би касније потиснула ћирилицу која је у Дубровнику дуго била баштињена. Да је ово тачно потврђује нам нико други до Вук Караџић, који у својој ,,Писменици” из 1814. године, јасно прави разлику између ћирилице, латинице којом се служе Срби римокатолици и латинице којом се служе Хрвати. Када су после огромних жртава, 1918. коначно ослобођени западни и северни српски крајеви, да се помислити да је у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца, живот Срба римокатолика могао напокон мирно да се одвија. Но, у миру је чекала нова опасност – југословенство. Управо су Срби католици први осетили на својој кожи несрпски карактер ове творевине, јер су се готово сви од реда, сматрајући да су испунили своју историјску дужност, постали интегрални Југословени. Истина, југословенски оријентисаних Дубровчана и римокатолика је било и пре Првог светског рата (бискуп Мате Водопић, нпр.), али тек је од 1918, југославизам почео да узима већег маха, тако да је Срба римокатолика било све мање (чак је и у аустријско доба постојао јачи покрет него у време СХС), а Југословена и касније Хрвата све више. Узроци су двоструки: романтичарски занос који је захватио то становништво, а други можда и важнији – затварање очи Београда и остале српске јавности пред очигледном асимилацијом (Београд и тадашња ,,српска” елита су се бавили проблемима Хрвата на Истри и у Ријеци). Стање је постало неподношљиво када је мимо свих историјских и правних норми направљена бановина Хрватска и то тако да је од Зетске бановине, одузет читав простор од Боке до Неретве. Напади на све оно што би модерна хрватска историографија назвала ,,србоче,тничким” су постали свакодневница, а цела Југославија је о томе ћутала, једино се преко соколских гласника могло сазнати по нешто више. Тако су први пут, 13. марта 1940. отпуштени неподобни дубровачки поглавари, да би до 8. фебруара 1941. била отпуштена седамдесеторица неподобних чиновника, углавном чланова соколског удружења, да би укупна бројка отпуштених и из других сличних места (Цавтат, Конавли итд.) премашио три стотине. Паљена је имовина, људи су пребијани, а Београд је ћутао као и марта 2004.

Срби римокатолици би можда и издржали све притиске којима су били изложени, да нису били – римокатолици. Наиме, Ватикан је у складу са својим интересима играо крупну улогу у притисцима на Србе, а први су опет на својој кожи то осетили Срби католици, јер су од већине свештенства, били оптуживани за ,,великосрпску” пропаганду. Клерикализам је још у то време постао савезник хрватске политике, али веровали или не, постојали су и римокатолички свештеници попут дум Ивана Стојановића, дон Јакова Групковића и Антуна Казалија, који су отворено истицали своје национално опредељење и поред притисака који су трпели чак и од сабраће свештеника. Управо је парола ,,Брат је мио, ма које вјере био” и настала у оваквим околностима, јер су Срби и православне и римокатоличке вере одлично сарађивали кроз читаву другу половину 19. и прву деценију 20. века, док је у добром делу Европе верски јаз и даље био присутан (а Срби су били и остали, потпуно парадоксално ксенофоби у очима многих Европљана). После наведених свештеника, углавном су долазили римокатолички фундаменталисти, који су више били политичари него пастири, па су тако и Срби римокатолици полако поклекли. Они који су дочекали Други светски рат и слом Југославије, похрваћени су, неки су попут Марка Цара, знаменитог и заборављеног књижевника прешли на Православље, а други попут Ђура Виловића и Људевита Вуличевића постали протестанти (постојала је чак и замисао да Срби римокатолици оснују своју протестантску цркву). Све у свему, духовна недореченост је и највише коштала Србе римокатолике постојања. Распети између српских обичаја и религије која их је често и силом приморавала да исказују свој национални идентитет, никако нису могли да опстану. Оно што је започето са њима, наставило се са НДХ, а и епилог смо добили последњих деценија.

На крају, једна појава која је можда најкарактеристичнија за Србе: ,, када је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена”. Ово се исто може рећи за покатоличене Србе, који су постали Хрвати. Тако рецимо још има православних Срба који се презивају Павелић као и ,,поглавник НДХ”, Шакић попут Динка Шакића, Лубурић попут Вјекослава-Макса команданта Јасеновца, Мајсторовић попут најпознатијег фратра-кољача, Рукавина попут Јоза и Јураја, Перковић попут Томпсона, а о Старчевићима и да не говоримо.

Majka Sultana Murata I = Vizantinka Horofira = Nilufer Hatun

Majka BajazitaI = Bugarka Marija = Đulčiček Hatun

Majka Sultana Mehmeta I = Bugarka Olga = Olga Hatun

Majka Sultana Murata II = Vizantinka Veronika

Majka Sultana Mehmeta II = Srpkinja Despina = Hima Hatun

Majka Sultana Bajazita II = Grkinja Kornelija

Majka Sultana Selima I = pontska Grkinja Ajša

Majka Sultana Sulejmana Veličanstvenog – poljska Jevrejka Helga = Hafza Sultan

Majka Sultana Selima II = ukrajinska Rusinka Rokselana = Hirem Sultan

Majka Sultana Murata II = Jevrejska Rahela = Nurbanu Sultan

Majka Sultana Mehmeta III = Venecijanka Bafo = Safije Sultan

Majka Sultana Osmana II = Srpkinja Evdokija = Mahfiruz Sultan

Majka Sultana Mehmeda IV = Ruskinja Nađa =Turhan Sultan

Majka Sultana Osmana II = Srpkinja Mara = Sehsivar Sultan

Majka SultanaMustafe III = Francuskinja Žanet = MihrišahSultan

„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би ‚хтели‘, реч је о босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да постоји неки историјски ‚континуитет‘. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам?

Svi su Srbi i to pravoslavci, katolici i muslimani.Kako su “poturice vazda gore od Turaka” muslimani i Hrvati da bi dokazali da nisu Srbi pokazuju uvek svoju netrpeljivost prema Srbima odnosno sami prema sebima. Zato su tako ostrašćeni kad su Srbi u pitanju.

PISMO LJUDEVITA VULIČEVIĆA STROSMAJERU..... "Vjeruj mi, Presvijetli Biskupe, da Ti se je bolje manuti slavjanskih srpskih nekatoličkih predjela, i da je bolje Srbe i Slavjane ostavngi u onoj vjeri u kojoj su se rodili, jer kad bi se oni podali vatikanskoj vlasti, izgubili bi suznanje svoje sile i sovijest svoga naroda, duhovno bi poginuli. Izgubili bi onu muževnu cjeloću koju Rim krnji u ljudima. Pogledaj malko u povijest, prigledaj odnošaje Rim-pape sa Slavjanima, i uvjerićeš se, da gorega dušmanina od Vatikana mi nismo imali. Viđi povijest ovih Slavena blizu kojih ja živim. Papa ih je zbog vjere izdesetao nožem i vatrom, i Papi su pomagali njemački carevi. Viđi povijest slavne Češke, i zgroziđeš se radi progonstva kojim ih je svetost vatikanska progonila. Ko je u Poljacima uništio slavjansku sovijest? Rim zacijelo; i ako dobro uvidiš uzroke poljske propasti, ispovidjećeš da joj je Rim prvi i najveći. Koje uzrok da su se Srbi bogumilci u Bosni poturčili? Okrutnost vatikanska i ondašnjih ugarskih kraljeva."

"Hrvat hoće Srbinu da bude brat? Je li to zbilja? Mogu li ja to vjerovati? Spavam li il' bdijem?" pisao je jula meseca davne 1903. godine, iz dalekog Taranta, srbokatoličkom listu "Dubrovnik", protestantski propovednik i tada već slavni srbski pisac Ljudevit Vuličević. Bio je oduševljen što se opet pojaviše malobrojni Hrvati koji su klicali slovenstvu. Vuličevićev rodni Cavtat još je pre sto godina bio sav srbski, i njegov pesnik kazao je tada: "Cavtat, srpski cvijet, divotno cvati pored srpskog Dubrovnika!". Danas je u Cavtatu hrvatsko trnje na srbskim grobljima, koja nestaju po šikarama. Ostao je doduše još grob ovog slavnog srpskog pesnika, koji je umro 1916. godine i sahranjen je u Napulju.

kada sam bio u vojsci,lik kaze da je Hrvat,pitamo ga kako se zove,kaze Nedeljko Petrovic,svi su se smejali.